Летопис

ЗАПИСИ ИЗ СТАРОГ ПАРАЋИНА
Под руком мајстора
Бомбонџије, сајџије, ћурчије, обућари, пекари, посластичари, содаџије, кројачи, фотографи, кафеџије, дућанџије, казанџије, стаклоресци, грнчари, бојаџије, фризери, ковачи, пушкари, ужари, пинтери, воскари... Они су свакога дана, радећи своје, ткали ту фину мрежу староварошког живота. Чували дух града, тајну умећа, бонтон, отмену присност. А онда су дошла друкчија времена, хрупили људи који не разумеју много тога важног

Пише: Слађана Ристић
Фото: Завичајни музеј у Параћину, Бојан Петровић, Слађана Ристић

У Поморављу дише Параћин, град на обали Црнице и на само четири километра од Велике Мораве. Кроз историју, близина царског пута, који је вековима повезивао Римско, Византијско и Отоманско царство са централним делом Европе, била је погодна за развој трговине, транспорта, индустрије и понајвише занатства. Многи младићи из разних делова Балкана долазили су у Параћин да изуче занат. Град је пулсирао а по сведочењу старих Параћинаца кафане су радиле скоро целу ноћ. Параћин је у то време имао 52 кафане, девет коначишта, два биоскопа, два позоришта...
Између два светска рата много је трговаца и занатлија имало своје дућане у овом граду. Фабрика „Теокаровић” извозила је штофове израђене на најмодернијим енглеским машинама, „Српска Стаклара” радила је пуном паром, „Фабрика бомбона, ратлука и чоколада браће Милојковић” производила је тоне ратлука, алве и кекса. Имала је 1937. чак четрнаест производних одељења. Квалитетом се посебно истицао ратлук, којим је снабдеван краљевски двор Карађорђевића, као манастир Хиландар. Градом се у тим временима ширио мирис хлеба, кора, воска, ракије, клакера, обућарског лепка...
После Другог светског рата многе су радње затворене. Фабрике су преузели други људи. Али једна група занатлија је поносно и даље радила. Од моста у главној улици низали су се дућани, понеки стари али и нови који су припадали времену модерне индустрије.
Старе занатске радње су задржале своју аутентичност и постојаност. У улици од Споменика јунацима из Првог светског рата према селу Стрижа чврсто се низао ланац радњи, почев од сајџијске коју су водила браћа Божа и Нане, али и Дуле Кода. Испред Божине сајџијске радње био је постављен на стубу велики сат. Недалеко од њих био је пушкар Раде. Радиле су чак четири опанчарске радње. Породице Петровић и Генчић били су познате ћурчије и радили до краја осамдесетих. Најбољи обућари у крају, који су правили и нове ципеле, били су браћа Качаревић. Трајчетова пекара радила је шездесетих година као ситан сат, баш као и Зећирова. Најквалитетније коре у Поморављу правио је кораџија чика Дамњан, који је дошао из Македоније. Коре су продавали његова жена и троје деце. Када је чика Дамњан умро, угасила се и та позната радионица кора. Наслоњене једна на другу радиле су фотографске радње: „Кода” и „Дуле”. Крста Петровић је имао посластичару недалеко од Споменика јунацима из Првог светског рата и ту је, од шездесетих па све до краја XX века, била оаза за окупљање младих, за одрастање и заљубљивање уз најбољи сладолед и чоколадне бомбице. Данас ову породичну мануфактуру одржава Крстин син, како каже, уз много труда и одрицања, јер је окружен кафеима са новим италијанским сладоледом.

У ДУХУ СТАРИНСКОГ ГОСПОДСТВА

Било је и казанџија. Дисале су као једно и друге радње. Стаклорезачка радња господина Бранка Голубовића, познатог трговца, основана је још за време Краљевине Југославије. После Другог светског рата господин Бранко наставља да ради до краја живота, а онда наставља његов посинак Драган, који занат предаје свом сину. У овој радњи су се могла видети и уметничка дела поморавских сликара. Постојање и живот ових породичних занатских мануфактура сликарски је обојио параћински сликар Миодраг Анђелковић Ђеле.
Берберска радња Жарка Младеновића имала је и листу за заказивање а могле су се прочитати и јутарње новине. У то време беше позната и Тачина фризерска радња (могло се и на вересију ошишати), као и код мајстора фризуре Војкана. Најпопуларнији фризери били су Дуле и Мица, брачни пар, дотерани за посао као да су искорачили из париских модних журнала. За фризирање се заказивало седам дана раније.
Шездесетих су радиле три грнчарске радње, три бојаџијске радње, до средине педесетих чак две поткивачке, недалеко од старог Параћинца Мије Љубеновића, воскара, био је и ужар. Содаџијске радње породице Вељковић, главног содаџије Добросава који је дошао из Бабушнице, радиле су до краја седамдесетих година прошлог века. Од тада нема више добре соде за шприцер. Данас је у Поморављу остала само једна содаџијска радња, и то у Јагодини, а воде је рођаци Добросава Вељковића. Педесетих и шездесетих година таксија и аутомобила скоро да није ни било. У улици тада званој Маршала Тита, садашњој Вожда Карађорђа, највише посла су имали носачи Жаца и Милан.
Чувена „Прва српска фабрика стакла” имала је тада своју Стакларску школу. Најпознатији мајстори за обликовање стакла су били Чеси, Немци и Руси. У Параћину је постојала и мала колонија белих Руса. Суботом и недељом је блех оркестар „Српске фабрике стакла” свирао и пролазио главном улицом занатлија. Тада би све занатлије излазиле на праг своје радње да поздраве музичаре. Обучени у своја свечана одела, с краватама и лептир-машнама, одисали су господски. Тог дана би попили заједничку кафу и частили се најбољом ракијом из Поморавља. Калфе су имале слободан дан за одмор и дружење. Уздисали су од неке тескобе у грудима. Занатлије ове вароши неговале су свој еснаф, дружиле су се и правиле занатске забаве, славиле славе. Многи од њих даривали су прилозима цркве и манастире у Поморављу.

У МУТНОЈ НЕДОРЕЧЕНОСТИ

Радно јутро су почињали уз кафу и ратлук у кафани „Три шарана”. Неко је угасио „Три шарана” и живот једног еснафа. Тај споменик града и сведок историјских превирања, нажалост, није задржао аутентичност. Неко је затајио у заштити овог објекта и духа града. Кафана се претварала у кинеску робну кућу, па у парфимерију.
Власници занатских радњи договарали су своје послове управо у тој чувеној кафани, у којој су у новије време седели песници и глумци који су гостовали у овој чаршији. По повратку са књижевних сусрета свратили би у дућан воскара Ристића, као што је то неколико пута чинила глумица Бранка Веселиновић, али и код газда Крсте, посластичара, на сладолед и бозу, или код Шабана на лимунаду и печено кестење... Шабан и данас пече кестење на улици Вожда Карађорђа и пакује га у фишеке од папира. Он је део културног наслеђа и јесен у овом граду не може да почне без њега. Параћински мајстори су се дружили и у кафанама „Тимок”, „Три грозда”, „Ловац”, „Атина”, „Три сељака”...
Чинило се да се није ништа променило од седамдесетих година прошлог века. Тај примамљиви метеж у граду, та променада дотераних муштерија од радње до радње, оставили су траг у сећању старијих Параћинаца, са сетом и поштовањем. А онда су се, почетком XXI века, радње једна по једна закључавале. Табле на дућанима су поскидане и постављене су неке нове, са страним називима, без натписа на ћирилици. Радње са становима на спрату отуђиване су врло брзо, на неки недоречени а ипак легалан начин добијале су нове власнике. Они су својим новим урбанистичким и архитектонским решењима подизали спратове од стакла, мешали стилове, појели оне дивне фасаде са рељефима које су сведочиле о једној господској и трговачкој вароши. Тако је и улица занатлија променила своје лице и појела сопствену историју.
Многе занатлије су се преселиле у вечна рајска боравишта, Други су одустали од рада због слабе зараде, или притиска нових „контроверзних бизнисмена” који су хитали да уместо старих дућана отворе своје бутике, пицерије, кладионице. Трећи, најмлађи, наследници старих мајстора, схватили су да се од занатског умећа не може живети. Све су продали и купили карту за прекоокеански лет.

У ВОСКУ ОТИСАК

Ово је прича о нестајању једног дуговеког света у малој оази, садашњој улици Вожда Карађорђа.
– Господин Спасоје, један од чувених воскара, тог кишног дана је сахрањен. Тамбураши су свирали и певали песму „Лула мог мајстора”. Испратили су га с поштовањем и сузама његове калфе и шегрти – отвара пред нама свој дневник успомена осамдесетчетворогодишњи воскар Живојин Ристић, један од последњих витезова овдашњег занатства. У улици Вожда Карађорђа још једино у његовој радњи нема кључа у брави и исијавају свеће из излога преко шездесет година. У воскарској радионици су радили и његов отац Чеда и рођени брат Александар, Цане. И њихова два брата су воскари у Варварину. Живојинов теча Чедомир Соколовић из Варварина био је познат у целој Србији као мајстор и боем.
Александар и Живојин Ристић отворили су породичну воскарско-лицидерску радњу 1954. у Параћину, али и врата свог дома за путнике намернике и младиће који су тражили заната и хлеба. Тешко је данас радити са воском. Начин ручног поливања више скоро нико не користи, сада су то машине са трумбловима (ваљковима). Памук који је обмотан на трумбловима пролази кроз корито у коме кључа врео восак и парафин и тако се праве километарске свеће.
Савремене технологије су потиснуле занате без којих се некада није могло. Живојин каже да се са свећом крштавамо, венчавамо и умиремо. Некада давно, када су српски борци прелазили Солунски фронт, носили су воштаницу да их одржи својим, да остану живи, да се Богу помоле, да је упале за славу, да је упале другу који је погођен.
Живојин је правио лицидерска срца, лутке, колачиће, ниске, медењаке. Ниске су вештом руком низале жене и кћери. Била је то права породична мануфактура. Породица се бавила и пчеларством и прављењем саћа од воска.
Мајстор Жика и дан данас дочекује своје муштерије и испраћа их речима:„Живи били, срећна слава”. Многи суграђани сврате у овај породични дућан да осете ту старину и топлину, културно наслеђе...
Живојиновог пријатеља четкара чика Чеде више нема. Чувена породична радња четки је затворена више од две деценије у улици Вожда Карађорђа. Његов син и унук су наставили традицију овог заната уз помоћ модерних технологија. Породичну кућу су претворили у радни простор. Породица Стојковић се бави прављењем четке још од давне 1920 године. Чика Чеда је обилазио своје комшије занатлије са кафом и свиленим бомбонама сваке године за Светог Саву. Славио је и Светог Саву али и свој рођендан. Тако сваке зиме док су га још ноге служиле. Говорио би: „Сећам се и оне мале четке за бријање коју сам са задовољством направио и која је завршила на Краљевском двору.”
Последњих година, три дана у септембру, у главној улици недалеко од улице Вожда Карађорђа окупи се око сто занатлија из Србије у оквиру Етнофеста. У том шаренилу гостујућих занатлија промичу и сенке параћинских мајстора који су негде на оној страни обале...

***

Фијакери
Испред кафане „Зајечар” била је почетна станица фијакера.
Возили су у свим правцима: према Железничкој станици, Ћуприји, Ћићевцу и околним селима.

***

Мајстори се памте
Међу воскарима било је и таквих мајстора који су оставили заиста дубок печат у свом послу.
– Вујић са Чубуре, Штерић са Врачара, Спасојевић са Ђерам пијаце, Света Манић из Крушевца, Аца Васић из Ниша – сећа их се Ристић. – Радило се од јутра до касне вечери. Воскари су без сујете сарађивали.

***

На крилу игумана
Игуман Данило из манастира Свети Никола, из села Својново, често је коначио код воскара Александра Ристића. И то када би пошао у Хиландар. Шегрти и деца воскара су прве молитве научили од игумана Данила. Александрова ћерка Снежана Ристић наставља традицију овог заната на релацији Београд–Параћин и чува своје породично наслеђе.